RODITELJSKI LONAC

Nisam zamišljala kako je biti roditelj. Slušala sam različite utiske te čarobne ljubavi, ali delovali su mi strano, neki glupo, neki dramatično...uglavnom preterano. Mnoge se uloge prepliću sa roditeljskom, kao i istine i zablude naših ličnih karakteristika, neispričanih priča i neostvarenih želja.

Jedno je sigurno, na početku, bez obzira na pripreme, zbunjujuća uloga koja parališe, bar što se mene tiče.

Ranije mi je asocijacija na trudnicu bila, debela, rumena, srećna žena sa širokim pantalonama na tregere. U drugom mesecu, izgleda kao da je u osmom i brine za dvoje. Odnos sa mužem ostvaruje samo u pogledu planova rasporeda zajedničke sobe. Seks je zabranjena tema, trudnica je osetljiva i oboje se boje za bebu. Neko je nekad čitao, da je to opasno i nepoželjno...jednostavno nepotrebno. Pojedinim ženama ili bar tim trudnicama iz mojih misli, ta ideja savršeno odgovara. Taman da ih ništa ne dekoncentriše u planiranju bebinog carstva.

Čeka se kraj projekta, porodjaj i dolazak kući. Ćaća slavi, dok ga cepaju, mamu uče kako da doji. Očekivanja, ocenjivanja i kritika. Tako sam zamišljala.

Kad sam ja bila trudna, nisam nosila pantalone na tregere. Ručkalo mi se žestoko, ali nisam preterivala. Ako krenem, gotovo je, razvaliću se i moraću u trudničke tregerice. Ranije sam se porodila, iznenada...tako da sam se sama odvezla u porodilište. Vlado je sa sastanka požurio, mada su nam rekli opušteno, neće još. Naravno, meni kao kraljici drame, nije moglo ići po planu. Namrgodjeni doktor koji liči na medu, samo reče...sala! I ja odoh u salu. Na telefonu melodija Sex and the city, odzvanja porodilištem.

Dodje moja Mila uz zvuke muzike iz lude serije. Sutradan, svetski dan štednje, banke se reklamiraju, pa otvaraju štedne knjižice za novorodjenčad i naravno uz medijsku podršku.
 U moju sobu, upadaju tv ekipe i pojedini direktori nekih banaka.

Ja u ljubičastoj spavaćici, samo mislim, Bože, ne daj da mi ispadnu prednji atributi iz ove široke spavaćičetine...pa da me cela mala država vidi u nezavidnom položaju.

Sreća nisu ispale i taj dnevnik gledali su mnogi. Eto, dolazak moje devojčice je spontano i medijski propraćen. Kao da su mene pitali, sve bih objavljivala. Sve bih lepo objavljivala!

Dolazak kući...i svi filmski žanrovi počinju. Radost života i ljubav protkana svim nevidjenim, veličanstvenim licima. Proživljavanje i ispoljavanje emocija...analitičko-matematičkim rasporedom sa elementima psihoze... red lepote, red anksioznosti, red lepote, red paranoje. Redanje različitog, smenjivanje, prelamanje, oblikovanje...divota!
Trebalo mi je skoro četiri godine da prihvatim da temperatura nije neprirodna pojava, a još uvek se tripam oko izbora antibiotika i često razmišljam o vakcinama. Opsednuta sam stanjem dečje svesti, emocija i eventualnih posledica i trauma od neprikladnog roditeljskog ponašanja. Nisam racionalna kad je u pitanju njihova bespomoćnost, njihova očekivanja od nas i eksploatacija naših eventualni potencijala u njihovu korist. Često pomislim, kakve su sve budale i sirovine roditelji?! Kako to dete da ide, ko da ga usmeri?! Onda opet i usmeravanje je relativno i parametri su kritični. Istraživanja navodno govore, da su veoma česti psihijatrijski bolesnici, deca vojnih lica i profesora...valjda zbog discipline, rigidnosti. Možda je to glupost, ali podstiče me da pomislim, u balansu je spas!
Priče kako je nekad bilo drugačije i kako su deca sedela i slušala, priče koje odišu poštovanjem i poslušnošću i deca koja se porede sa ovima danas, malim, bezobraznim, sebičnjacima kojima je jedini cilj da zadovolje svoje potrebe...nekako su mi neobično nerazumljiva. Uzela bih dobro i od jednih i od drugih, ne bi se opredeljivala. Glasala bi za ispoljavanje emocija, pravu ljubav koju pokazuješ detetu dok oseća, vidi i čuje...a, ne dok spava. Ljubav nije samo poslušnost, niti samo ručak...već i osluškivanje, pomaganje i negovanje. Da, birala bih sredinu...obrazac ponašanja ranijih generacija i naše dece sada.
Savetovati valjda umemo, ali u bitke će nam deca morati sama. Naše je da im predamo saznanje o njihovim korenima, dedovini, kamenu, brdu...osmehu i dobroćudnosti da ih naučimo. Podršci i razumevanju za one koji su drugačiji, koji nemaju i ne mogu. Zapravo da ih uverimo, da je različitost samo prednost, tako da žive otvorenog srca i da odmalena izgube pojam o mogućnosti osuđivanja. 
Ustaljeni stereotipu o profilima idealnih roditelja ili idealnih mama, ne moraju značiti apsolutnu sreću. Pre svega, utisci o sreći su drugačiji. Dok je nekom najlepši miris kokošje supe, nekom je lepše da mu mama miriše na nešto drugo, egzotično. Neko opet voli mamu na motoru, dok nečija nikada ne bi smela dodirnuti volan. Nečija nikada ne bi htela skinuti nausnice i dlake na nogama koje se vide kroz sjajnu čarpu od likre, dok su druge na anticelulit masažama, mezoterapijama, drenažama i laserima par puta sedmično. Neke vole zapevati i ljudovati, a neke opet da vezu, brišu prozore i razvlače kore za pitu. A, sigurno znam da mnoge žene od svega navedenog imaju ponešto. Ljubav i energija koja daju svome detetu, jedini je kriterijum te divne ljubavi. Briga je različita i svako je na svoj način nosi i dobar odnos roditelj - dete, jedino se može meriti količinom kvalitetno provedenih trenutaka. Punih, dragocenih trenutaka, bez obzira šta radimo, na šta mirišemo i koje su nam želje.
U osluškivanju je spas!