CSI

Ekipa za očevid iz okoline...neprestano egzistira. Kritika ne spava.

Samo posmatranje, uz pretpostavke ocenjivanja, stvara neopipljivu, ali itekako realnu bojazan u očima svakog pojedinca. Intezitet straha zavisi od mnogo fakora, ali je u čitavom procesu prilagođavanja na sve što nas okružuje, veoma važan momenat dopadanja. Dopasti se drugima po svaku cenu, kapital je za bezuslovno prihvatanje i odobravanja svega što jesmo i svega što radimo. Taktika dodvoravanja olakšava utapanje u reku  većine, u prosek ili prihvatljive obrasce. Sve van okvira standardnog je kažnjivo. Kaznu biramo sami, jer smo mi ti koji i dozvoljavamao ekipi za očevid i da postavlja granice, i da nas kažnjava za neposlušnost.

Postoje razni oblici neposlušnosti i nelojalnosti ekipi, svi su povezani sa izborima. Izbor odevanja, izbor ponašanja, izbor pokazivanja emocija, izbor partnera...sve odluke koje bi nas dovele u nepovoljan položaj u očima ekipe za očevid. Odluke za posledicu mogu imati, niže rangiranje ili loše predstavljanje na slasnoj pozornici života, čija je publika, odavno ukorenjen sistem dobrog i lošeg, korisnog i nekorisnog, lepog i ružnog, prihvatljivog i neprihvatljivog. Ta publika diktira tempo i od nas očekuje...udaju, ženidbu, roditeljstvo diplomu, poslušnost, uspeh. 

Ta publika često tapše pogrešnima, ali prihvatljivima. Oni ne idu u suštinu ničega i nikoga, sve dok lepo pozdravite i dok je suknja dovoljno dugačka.
Zamislite dve mame koje idu sa posla i prolaze pored ekipe za očevid. Jedna odelce, boje govneta, inače izuzetno poželjna boja, i druga,  kičeraj od glave do pete, sve vrišti. Podjednako imaju u glavi, visoka stručna sprema, podjednako uspešne...ali to ekipu za očevid ne zanima. Jednu hvale, draga im...drugu pljuju, odvratna im.
"Fina mi je baš, vidi se da je i vredna...a vidi ove, kurvetine u rozom!"
Obe ulaze u kuću...deca ih čekaju. Odelce boje govneta s vrata kritikuje decu što su se isprljala. Bezlična, hladna. Kič roza, sa osmehom grli svoje. Ispituje ih, dodiruje, osluškuje...zasmejava ih.
 U jednoj kući sterilna tišina, u drugoj ljubav...ali boja govneta je, što se ekipe tiče, pobedila rozu. Nije važna suština, jedino je važan performans.
A, slobodne žene, bez muža, su jedna od sočnijih tema ekipe za očevid. I žena, svetica, poštenih, što se zgražavaju pred realnošću, da se neko razveo, da neko nije bio kompatibilan sa partnerom...da je neko jednostavno bio hrabar da prekine agoniju svakodnevnog neslaganja. Ne, ekipa tu ne vidi hrabrost, već sramotu i tu nema aplauza. To što neka velikomučenica, pere gaće i čarape nekoj lenčini, krkanu, koji joj svakodnevno psuje majku, to je prihvtljivo. Važno je da ne tuče! Ta činjenica se visoko poštuje, mada i batine se ponekad moraju istrpiti...što da ne...samo da se sačuva brak! 
Divim se hrabrima!
To su za mene žene koje vole boje na sebi, muškarci koje nije briga šta će mu ko reći, zato što ženi razvedenu ženu, sa dvoje dece, koja je inače sjajna osoba, majke koje prihvataju drugačije snajke, zato što ih vole njihova deca, ljude koji transparetno pričaju o svojim zdravstvenim problemima i dijagnozama, ako ih imaju...bez straha da će ih primitivci ismejavati. Divim se pederima, koji se ne žene ženama i nemaju decu sa istom, samo da bi prikrili svoje pravo ja i time ponizili roditelje i rodbinu.
Divim se hrabrosti!
Da budeš svoj i kad je to drugima čudno. Da voziš "Audi 80" i da nemaš kredit i da te boli uvo što se bliži prvi u mesecu. Da ne praviš svadbu, ako ti se ne pravi, već da odeš sa dragom u Meksiko na primer i da samo misliš na seks.   
Neka nam oči vide i srce oseti, prekratak je život, da bi se trudili dopasti ekipi za očevid. Gomili bezosećajnih primitivaca, što štancaju presude bez prava na žalbu i obrazloženje.
Sve i da im obrazložiš, ne bi razumeli...zato što sami ipak moramo odbolavati ili ispevati sreću. 
Budi srećan zbog sebe i svojih. Svojih saboraca kroz život. Samo oni znaju istinu o tebi.
Zato nazdravi  i obuci suknju ili reci kad voliš, predji granice koje je ekipa za očevid postavila, ako te to ispunjava i ako ćeš se moći nositi sa posledicama.
Samo opušteno...
Poništavam sve odluke ekipe za očevid i stavljam ih van snage. 
Da sam muško, rado bih rekla, zbogom ekipo na K te nabijem...ali  sam dama, pa ću reći:
"Možete samo da zavidite, mamicu vam licemernu...a i to vam se može izbiti iz glave, ako vam svojom dobrotom i neiskvarenošću stavimo do znanja da je sreća stvar izbora!"     
    

RODITELJSKI LONAC

Nisam zamišljala kako je biti roditelj. Slušala sam različite utiske te čarobne ljubavi, ali delovali su mi strano, neki glupo, neki dramatično...uglavnom preterano. Mnoge se uloge prepliću sa roditeljskom, kao i istine i zablude naših ličnih karakteristika, neispričanih priča i neostvarenih želja.

Jedno je sigurno, na početku, bez obzira na pripreme, zbunjujuća uloga koja parališe, bar što se mene tiče.

Ranije mi je asocijacija na trudnicu bila, debela, rumena, srećna žena sa širokim pantalonama na tregere. U drugom mesecu, izgleda kao da je u osmom i brine za dvoje. Odnos sa mužem ostvaruje samo u pogledu planova rasporeda zajedničke sobe. Seks je zabranjena tema, trudnica je osetljiva i oboje se boje za bebu. Neko je nekad čitao, da je to opasno i nepoželjno...jednostavno nepotrebno. Pojedinim ženama ili bar tim trudnicama iz mojih misli, ta ideja savršeno odgovara. Taman da ih ništa ne dekoncentriše u planiranju bebinog carstva.

Čeka se kraj projekta, porodjaj i dolazak kući. Ćaća slavi, dok ga cepaju, mamu uče kako da doji. Očekivanja, ocenjivanja i kritika. Tako sam zamišljala.

Kad sam ja bila trudna, nisam nosila pantalone na tregere. Ručkalo mi se žestoko, ali nisam preterivala. Ako krenem, gotovo je, razvaliću se i moraću u trudničke tregerice. Ranije sam se porodila, iznenada...tako da sam se sama odvezla u porodilište. Vlado je sa sastanka požurio, mada su nam rekli opušteno, neće još. Naravno, meni kao kraljici drame, nije moglo ići po planu. Namrgodjeni doktor koji liči na medu, samo reče...sala! I ja odoh u salu. Na telefonu melodija Sex and the city, odzvanja porodilištem.

Dodje moja Mila uz zvuke muzike iz lude serije. Sutradan, svetski dan štednje, banke se reklamiraju, pa otvaraju štedne knjižice za novorodjenčad i naravno uz medijsku podršku.
 U moju sobu, upadaju tv ekipe i pojedini direktori nekih banaka.

Ja u ljubičastoj spavaćici, samo mislim, Bože, ne daj da mi ispadnu prednji atributi iz ove široke spavaćičetine...pa da me cela mala država vidi u nezavidnom položaju.

Sreća nisu ispale i taj dnevnik gledali su mnogi. Eto, dolazak moje devojčice je spontano i medijski propraćen. Kao da su mene pitali, sve bih objavljivala. Sve bih lepo objavljivala!

Dolazak kući...i svi filmski žanrovi počinju. Radost života i ljubav protkana svim nevidjenim, veličanstvenim licima. Proživljavanje i ispoljavanje emocija...analitičko-matematičkim rasporedom sa elementima psihoze... red lepote, red anksioznosti, red lepote, red paranoje. Redanje različitog, smenjivanje, prelamanje, oblikovanje...divota!
Trebalo mi je skoro četiri godine da prihvatim da temperatura nije neprirodna pojava, a još uvek se tripam oko izbora antibiotika i često razmišljam o vakcinama. Opsednuta sam stanjem dečje svesti, emocija i eventualnih posledica i trauma od neprikladnog roditeljskog ponašanja. Nisam racionalna kad je u pitanju njihova bespomoćnost, njihova očekivanja od nas i eksploatacija naših eventualni potencijala u njihovu korist. Često pomislim, kakve su sve budale i sirovine roditelji?! Kako to dete da ide, ko da ga usmeri?! Onda opet i usmeravanje je relativno i parametri su kritični. Istraživanja navodno govore, da su veoma česti psihijatrijski bolesnici, deca vojnih lica i profesora...valjda zbog discipline, rigidnosti. Možda je to glupost, ali podstiče me da pomislim, u balansu je spas!
Priče kako je nekad bilo drugačije i kako su deca sedela i slušala, priče koje odišu poštovanjem i poslušnošću i deca koja se porede sa ovima danas, malim, bezobraznim, sebičnjacima kojima je jedini cilj da zadovolje svoje potrebe...nekako su mi neobično nerazumljiva. Uzela bih dobro i od jednih i od drugih, ne bi se opredeljivala. Glasala bi za ispoljavanje emocija, pravu ljubav koju pokazuješ detetu dok oseća, vidi i čuje...a, ne dok spava. Ljubav nije samo poslušnost, niti samo ručak...već i osluškivanje, pomaganje i negovanje. Da, birala bih sredinu...obrazac ponašanja ranijih generacija i naše dece sada.
Savetovati valjda umemo, ali u bitke će nam deca morati sama. Naše je da im predamo saznanje o njihovim korenima, dedovini, kamenu, brdu...osmehu i dobroćudnosti da ih naučimo. Podršci i razumevanju za one koji su drugačiji, koji nemaju i ne mogu. Zapravo da ih uverimo, da je različitost samo prednost, tako da žive otvorenog srca i da odmalena izgube pojam o mogućnosti osuđivanja. 
Ustaljeni stereotipu o profilima idealnih roditelja ili idealnih mama, ne moraju značiti apsolutnu sreću. Pre svega, utisci o sreći su drugačiji. Dok je nekom najlepši miris kokošje supe, nekom je lepše da mu mama miriše na nešto drugo, egzotično. Neko opet voli mamu na motoru, dok nečija nikada ne bi smela dodirnuti volan. Nečija nikada ne bi htela skinuti nausnice i dlake na nogama koje se vide kroz sjajnu čarpu od likre, dok su druge na anticelulit masažama, mezoterapijama, drenažama i laserima par puta sedmično. Neke vole zapevati i ljudovati, a neke opet da vezu, brišu prozore i razvlače kore za pitu. A, sigurno znam da mnoge žene od svega navedenog imaju ponešto. Ljubav i energija koja daju svome detetu, jedini je kriterijum te divne ljubavi. Briga je različita i svako je na svoj način nosi i dobar odnos roditelj - dete, jedino se može meriti količinom kvalitetno provedenih trenutaka. Punih, dragocenih trenutaka, bez obzira šta radimo, na šta mirišemo i koje su nam želje.
U osluškivanju je spas!