LEPOTA POROKA

Neke su devojke vaspitane da se udaju!

Ne znam, da li je istina?! Koji su to elementi vaspitanja koji nas usmeravaju da jednog dana stvorimo koncept toplog doma, poslušne supruge i mame koja ispunjava želje i služi.

Istina je da većina majki nosi toplinu u sebi i da je briga deo i oblik izražavanja svega što oseća. Priča o majčinstvu, čak i najobičnijim rečnikom govori o samo jednoj sili - ljubavi!

Uloga majke je po meni jedna od najkritikovanijih, protkana rizikom osude i očekivanja. Greške prolaze, ali etiketiranje ne izostaje. Zapravo, etiketiraju se postupci. Tu disciplinu mnogi obožavaju, a najviše oni ograničeni sopstvenim besmislom. Improvizovani kreiterijumi dobrog i jedino pravilnog, dovode mnoge žene do drame koju prikrivaju lažnim osećajem kontrole. Toliko je jaka želja za pokazivanjem sreće, da mnoge žene na društvenim mrežama, neposredno nakon izlaska iz sale, objavljuju slike svojih beba. Ta želja za reklamiranjem sreće, uspešno savladava i bol, sveže rane, rascvetale i napaćene vagine. Čisto neiskustvo, jer žurka kreće kad dodješ kući, isto kao posle svadbe. Nije moguće da ti je nakon poroda ili tih prvih dana sve savršeno i ružisto...ako ništa, bar te nespavanje može učiniti razdražljivom, bebino glodanje tvoje iskrvavljene bradavice, grudi koje prete da se upale od nadolazećeg mleka... Zapravo, u iskrenosti je spas. Tek kada si otvoren, postaješ opušten i nesmetano možeš da uživaš u novoj ulozi bez obzira na očekivanja drugih. Normanlo je da te boli, da ti je teško, a da to ne isključuje sreću.

Volela bih da se žene u svojim ulogama osećaju dobro, sjajno...da ih nije briga za etikete i da iste podnose odvažno. Preteran je pritisak, da se nakon poroda žena pod hitno vrati na staro. Da bude stara, dobra riba. Na svu muku, još da vas pitaju koliko ste se ugojili i kako ćete smršati. Hrono, atkins...Polako, smršaće se radi sebe, jer se tako bolje oseća!

 Toliko truda kod većine žena...toliko traganja za osmehom u ogledalu i toliko straha prilikom stajanja na vagu. Stres prilikom oblačenja malih sukanja i haljina i zaboravljenih farmerica. Farmerica koje su zabranjena zona, čist dokaz nesavršenosti i preterivanja u žderanju. Plitke farmerice zapravo te najviše mogu ismejati, kao da ti se ruga vrh guze i početak crte od iste koja se nazire kad sedaš negde...još ako je ta stolica preniska....oooooo, lepoto, daleko li si! Kako bi bilo lepo da to nikoga nije briga, ali jeste!

Istina je, da dok neka  manekenka broji kalorije i ruši se od gladi, neka bucka se seksa celu noć i uživa!

Što znači, bucka je zadovoljna svojim izgledom. Svaka od nas ima svoje kriterijume. Ako si zadovoljna uživaćeš! 

U kupovini uživam! U razledanj takodje, iz čisto estetskih razloga, bez obzira ako je novčanik prazan. Entuzijazam u meni govori, vratiću se ja ponovo!

Ipak, apelujem na mačke, koje su sa debelim i dosadnim frajerima, srednjih godina, samo zbog krpica, da prošire delatnost i očekivanja preusmere i na pozicije i napredovanje u poslu. Ionako je ljudima jedino logičan seks, kao put do uspeha. Ne dajte se omesti, ako ih već koristite...dajte mašti na volju, pa uzmite sve što vam je srcu drago, čak i dobru poziciju. Sve mogu da razumem, jer glad i sitost srećom je razumljivo relativna.

Spoljašnost može biti performans, a za unutrašnjost treba ipak malo više od krpica...ali da krpice pomažu spoljašnosti da se uobliči po ličnom ukusu, pomažu!

Birajte sreću i pokušajte se radovati tudjem uspehu. Taj uspeh, ne znači da je neko bolji ili vredniji od vas, već da su se kockice u nekom trenutku poklopile za tu osobu. Možda je harizmatičnija od vas, možda je dobra osoba...možda ništa od toga, ali držite se vi svoje priče. Vaša deca tako neće slušati glupe priče i neće učiti da zavide.
Nekako ne mogu da poverujem, da je baš sve u seksu, da ne postoje neki drugi putevi moći i konekcije kojima bi žena, majka, kraljica došla do cilja. Pola tih uticajnih od kojih nešto zavisi, su već u godinama, skoro da i nisu više seksualno aktivni, a i ako jesu to je verovatno kratko. Mislim da im je više stalo do nekontrolisanog mokrenja, nego do egzibicija. Ali, za pojedine koje imaju zadatak, da preko čičinog mlitavog piška, dodju do cilja, pozdravljam hrabrost, odvažnost i veru da to na njih neće ostaviti negativne posledice. Mnogo, ali mnogo je lakše onima koji za put do cilja koriste mladjeg, sposobnijeg i čvršćeg. Ma žene su sjajne, čarolija ludila! Zato na takvo ludilo treba gledati sa osmehom, jer pitanje je šta bi mnoge uradile na njihovom mestu da mogu.

Fizički izgled nije presudan u trci za udajom. Nekad gubi lepotica, nekad pametnica, frizerka, doktorica, nema pravila. Ako se isključi proračun, energija je presudan argument pobede. Poimanje srodne duše kao savršenstva, koje samo treba da se prepusti godina koje slede, ne postoji. Postoje dani i godine u kojem se stvaraju srodne duše i vežba kompatibilnost. Ples je dobar samo ako je sinhronizovan.
U tom ritmu, ne  mora svaka žena da se uda i da bude majka da bi bila adekvatno vrednovana?! Ako su takve bile okolnosti, da je  zbog pogrešnih izbora ili nekih drugih faktora, žena izgubila priliku da bude majka ili je jednostavno odlučila da to neće i sad ima 37 godina i treba da moli nekoga da joj napravi dete, samo zato što joj vreme ističe?! Precenjeno. Nije valjda da neko može pomisliti, da žena koja se nije udala i nije rodila decu, manje vredi od nas koje jesmo? Koliko je samo udatih paćenica, koje nikada ne bi priznale koliko im je u braku loše...ali ni ne pomišljaju na razvod. Dakle, sve je relativno i o tudjoj sreći ne vredi raspravljati, ali zato svako od nas dobro zna šta je čini srećnom i to treba zgrabiti po svaku cenu.

U suštini, nema loših majki, već loših postupaka koje čine. Ukoliko voliš i daješ sve od sebe, da detetu pružiš, da mu osvetliš put najjačom svetiljkom ovoga sveta, ako nema te sile koja bi te zaustavila da se boriš za svoje dete, zar je onda uopšte važno, kako si obučena, čime se baviš i da li kao snajka napraviš dovoljno sarmi za slavu...kao doprinos i zahvalnost za kuću u koju si došla. Zadovoljna majka - zadovoljno dete!

Ako si se udala i postala majka, nisi izgubila identitet. To što si se udala, uradila si zato što voliš i želiš, a ne zato što ti je bilo vreme. Vreme, kao motiv, je pogrešan motiv.

U poslednjih par dana, ja sam se zadovoljno opuštala i kao žena i kao mama uz sledeće dogadjaje...

Muž mi je doktorirao! Pred odbranu disertacije peglam mu košulju i razmišljam, gotovo je, sad ću je progoriti. Neke žene od peglanja naprave nauku, iako je 1 KM peglanje košulje u servisima za pranje i peglanje. Odlučim da popravim malo, ali mi se dlanovi znoje. Kažem sebi: " nemoj Mici sad da zajebeš", sad bi likovale odlikovane peglačice i peračice, inače odlikovane ordenom kuvanja i peglanja u preteškim disciplinama - meso i povrće sve odjednom sručiš  u rernu i peglanje pod pravim uglom. Ne daj im priliku da pomisle da nije moguće biti u visokim potpeticama i pripijemoj haljini, mirisati, imati crvene nokte, a opet dobro ispeglati košulju. Uf, dobro je. Popravih kragnu. U disertaciji je ipak, na kraju, u zahvalnici stajalo:

 " and finally, to my wife Milica for believing - without her persistent support and encouragement, this thesis would have never been fnished"!

Nakon tog dogadjaja vodim moju devojčicu u vrtić. Pošto ne radim, ujutru kad je predajem vaspitačicama nisam više mama u štiklama, ali se ipak našminkam i sredim. Moram, ne znam zašto. Ne forsiram se, već mi je to normalno. Ipak, juče ujutru obučem neke udobne široke gaće, grudnjak normalno, grilon čarape i majicu. Razmišljam šta još i mozak stao. Nemam pojma. Ma to je to! Duža jakna i spremna sam. I stvarno, odem u vrtić, a čarape glavni odevni komad. Tipičan primer kako spolja stvari mogu izgledati dobro, a zamišljam...šta ako sad vaspitačica kaže, ajmo svi roditelji, roditeljski sastanak, a Milina mama u gaćama i čarapama, još nezaposlena! Za samopouzdanje nula bodova. A, onda opet kažem sebi, ma baš te briga carice, džak da obučeš, boli te dupe!

 Vaspitačice nisu predlagale roditeljski, ali me je muž zvao na prvu jutarnju kafu u kafić blizu njegovog radnog mesta. Taj kafić je pun studenata i studentkinja, nekima i on predaje. Razmišljam, mogu ih sresti, a u čarapama sam. Ma, neću da propustim kafu sa njim. Dok sam radila, nikad je nisam popila sa njim. Ulazim u kafić, on još nije stigao. E, što kasniš, mamicu ti tvoju, sad baš kad mi treba podrška, dok sam u čarapama, mislim se u sebi. Sednem, naručim kafu sa mlekom, otkopčam dva dugmića na jakni i taman.

 Ta me je situacija upozorila, da iako nismo savršeni, možemo biti super i nasmejani. Bila sam zadovoljna sobom i moćna sama sebi, jer mi se činilo da okolina bez obzira na namere, ne može da me dobije. Ne dam joj se. Mogla bi u čarapama i kod predsednika Republike i na sednicu Vlade, ako imam u glavi i u srcu, još ako imam i u nogama...i čarape će bolje stajati.

Idi u kafanu iako si žena, putuj iako si žena, imaj hobi iako si žena, imaj vreme iako si žena, uči, čitaj, pevaj, pleši, vežbaj, imaj omiljeno vino, liker ili pivo. Opusti se, zaslužila si!I deca će ti biti srećnija ako si ti srećna!

MIŠEVI I LAVOVI

Kukavičluk je dobro poznata opcija. Opcija onih koje se plaše.

Strah ne mora biti patološki oblik ponašanja, već karakterna crta. Ovaj patološki mnogo mi je prirodniji i prihvatljiviji, zato što je fer! Realno, ukoliko imaš napade panike, razne vrste fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj ili nešto drugo napucano anksioznošću...gde je strah lud i nepotreban i sam po sebi strašan... najviše razdireš sam sebe, jer taj strah tebi pripada. Stvara slike užasa, sa razlogom i bez razloga i vrlo često ometa u svakodnevnom funcionisanju. Ljudi koji se plaše, moraju se truditi, nekad za osmeh, a nekad i za korak. Stigmatizacija ih čeka svuda, a nekad i u sopstvenoj kući.

Lično sam pristalica stručne pomoći i u slučaju dominantnog lošeg, tužnog i besmislenog ili takvih subjektivnih doživljaja stvarnosti...nisam za babe i babetine koje salivaju strah, bajaju pod ikonim i skidaju nešto "crno". Humano bi ih bilo obučiti da kažu, ajte vi kod doktora! Samo tu jednu rečenicu. Kod doktora! Neka prime miloštu i žderu keks sa kokosom i prelivom uz dnevnik.

Ali ne, još uvek se na žalost mnogi oslanjaju na njihovu energiju, moć i bezobrazluk.

Stavljanje pod tepih, dobro je utrenirana tehnika licemerja, performans dobroga i neizmerno srećnoga. Pre svega, ko nas je toliko ubedio i zašto, da po svaku cenu moramo biti srećni. Zar je to realno? Zar je takva predstava realna i aplauz iskren? Ludilo!

Ludilo svako može da doživi, jer je ono deo svake priče i dogadjaja. Svake porodice i svake istorije. Genetiku ne mogu prihvatiti kao primarni razlog potencijalnog ludila. Ona je samo jedna od razloga, a okidači su prioritet. Nemamo mi pojma koliko su nam babe ili đedovi bili ludi ili neki od njihovih baba i đedova. Zamislite koliko je nekada neko morao biti lud, da bi tako bio i obeležen. Socijalno obeležen, socijalno izolovan, obespravljen, izopšten. Morao je biti dobro lud, dobro psihotičan.

Ljudi vole i priželjkuju lepršavost, lakoću življenja, osmeh, priče o švaleranju, o veličinama i tehnikama. Light teme.

Glava nije light tema kad se pominju procesi koji se u njoj dešavaju. Hemija mozga je čudnovata stvar!

Osećanja zbog kojih ljudi ostaju u krevetu, u kući, osećanja su koja obeležavaju život, zbog kojih su ljudi na raznim miksevima antidepresiva, antipsihotika, anksiolitika...sve u kombinaciji sa novim i starim psihološkim načinama da se čovek iščupa i da mu bude bolje.

Toliko truda i volje, ali umesto podrške i hrabrosti dobijaju šut kartu, žig nepoželjnih i štetnih.

A šta ćemo sa kukavicama, oni se ne leče? Šta ćemo sa onima koji samo gledaju svoje dupe i koje nije briga za druge? Za druge brinu samo kad su i oni neposredno uključeni i kad je u igri  nešto njihovo? Nešto što eventualno mogu izgubiti.

Poslušnost i ćutanje, naspram nepravde i bahatosti. Nema veze, ćuti, jer te se ne tiče...jer se ovaj put možeš izvući. Izvlačenje zahteva najmanje uloga, najmanje žrtve i to do prvog u mesecu. Čak se i za to kratko vreme, lakše bojati i ne biti lojalan sebi i svojim saborcima. Lakše se povući pred sam kraj borbe, jer je procenjeno da je bolje ne ugroziti sebe.

Kukavice, to je deo tvoje ličnosti i ok. Ne moraš postati čestiti borac, živi do prvog, do sutra, ništa ne stavljaj na kocku, budi ziheraš, takvi se vole za manipulaciju, ali duboko verujem da se takvi ne poštuju. Istinski ne poštuju.

U uslovima rata, lakše je videti ko je kakav čovek. Ko bi te ostavio ranjenog, a ko bi te na ramenima nosio?! Da se razumemo, svi imamo razloge zbog kojih bi možda odustali, ali borba je zajednička i tada svi razlozi treba da su sekundarni...a da je primarni cilj pravda! Možda pravdu neće ni čuti niti nepravdu sankcionisati, ali koliko god pravda bila relativna, toliko je apsolutno pravo na nju. Apsolutna je želja, stav...činjenica da vidiš, da čuješ i da nisi budala koja samo slepo sluša i ne ukazuje ni na šta. Ćutanje je kapitulacija, skrivanje u džep od roditelja, supružnika, dece...sve je izgovor za čisti kukavičluk, koji se ponavljam, ne leči.
Razmišljajući o kukavičuku, setih se jedne devojčice koja je bila ljuta na svoga oca, što je umesto nje, izabrao prijatelje iz čete. Odlučio je da ostane sa njima, a ne da pobegne kući. Ostao je, nije pobegao. Dugo se pitala, kako je moguće da neko umesto nje izabere uverenje.
Otac joj nije bio političar i nikome ništa nije obećavao...samo je odlučio da ostane, da bude lav!
Danas je ipak ponosna! Shvatila je da se njen otac, najpre borio za ono u šta je stvarno verovao. Ona danas zna, da za njega, borba za pravdu nije bila nepromišljena glupost, već istinska i suštinska odluka.Činjenica je da postoje veliki ljudi...čije dostojanstvo im neće dozvoliti da budu kukavice!

Svako će se jednom naći u prilici da bira, da bude kukavica i povuče se ili da ostane dosledan.

Najlakše je biti miš. Mali miš koji čeka prvi u mesecu i smišlja razlog zbog kojih mora biti miš.

Ne biram da budem miš, sramota me je toga da ne smem da pisnem i da mogu reći šta mislim, samo kad mi to odobre.

Zar da izgubim identitet i potisnem sve misaono i kritičko u sebi i postanem bezlična figura koja se boji, koja žmuri, ne govori...izdaje svoje, i ljude i snove...zbog još jednog meseca na poslu.

Da taktiziram ne umem...a ovi što umeju, bar nekad će izgubiti čarobni štapić, pa neće moći dovoljno iskalkulisati. Nema tog štapića koji je čaroban u svim uslovima.

Kukavice nisu stigmatiziovane i ne spadaju u red neprihvatljivih, već u red većine. Ne traže pomoć da reše strah...već strah nazivaju racionalnom brigom za budućnost.

Dok su nam pošteni i pravedni ludi, glupi i budale, a kukavice razumni čuvari budućnosti, donji smo. Primači.

Da bar priznaju, kukavice smo, bez inicijative i trebate nam dok se o nama radi. Kad god budem mogao sačuvati svoje dupe, sačuvaću ga, tvoje neću. Foliraću vas i ponosiću se spremnošću, ali ću ipak odustati u poslednji čas. Predomisliću se...uvek ću se predomisliti i neću izabrati gubitak.

Zarad svega u sebi, svih onih tananih komadića duše, dugujem i sebi i najbližima, da svojim primerom pokažem, da se i pored straha prepuštam životu i pokažem svom detetu da jednog dana neće morati živeti od prvog do prvog.

Dobro bi bilo, da ljudi skontaju da nekad moraju iscimati svoje razmaženo dupe... da ga malo život istretira...

Svakako su mnogi svoje odavno založili kod bezveznjakovića i to ne koristeći vazelin.

CSI

Ekipa za očevid iz okoline...neprestano egzistira. Kritika ne spava.

Samo posmatranje, uz pretpostavke ocenjivanja, stvara neopipljivu, ali itekako realnu bojazan u očima svakog pojedinca. Intezitet straha zavisi od mnogo fakora, ali je u čitavom procesu prilagođavanja na sve što nas okružuje, veoma važan momenat dopadanja. Dopasti se drugima po svaku cenu, kapital je za bezuslovno prihvatanje i odobravanja svega što jesmo i svega što radimo. Taktika dodvoravanja olakšava utapanje u reku  većine, u prosek ili prihvatljive obrasce. Sve van okvira standardnog je kažnjivo. Kaznu biramo sami, jer smo mi ti koji i dozvoljavamao ekipi za očevid i da postavlja granice, i da nas kažnjava za neposlušnost.

Postoje razni oblici neposlušnosti i nelojalnosti ekipi, svi su povezani sa izborima. Izbor odevanja, izbor ponašanja, izbor pokazivanja emocija, izbor partnera...sve odluke koje bi nas dovele u nepovoljan položaj u očima ekipe za očevid. Odluke za posledicu mogu imati, niže rangiranje ili loše predstavljanje na slasnoj pozornici života, čija je publika, odavno ukorenjen sistem dobrog i lošeg, korisnog i nekorisnog, lepog i ružnog, prihvatljivog i neprihvatljivog. Ta publika diktira tempo i od nas očekuje...udaju, ženidbu, roditeljstvo diplomu, poslušnost, uspeh. 

Ta publika često tapše pogrešnima, ali prihvatljivima. Oni ne idu u suštinu ničega i nikoga, sve dok lepo pozdravite i dok je suknja dovoljno dugačka.
Zamislite dve mame koje idu sa posla i prolaze pored ekipe za očevid. Jedna odelce, boje govneta, inače izuzetno poželjna boja, i druga,  kičeraj od glave do pete, sve vrišti. Podjednako imaju u glavi, visoka stručna sprema, podjednako uspešne...ali to ekipu za očevid ne zanima. Jednu hvale, draga im...drugu pljuju, odvratna im.
"Fina mi je baš, vidi se da je i vredna...a vidi ove, kurvetine u rozom!"
Obe ulaze u kuću...deca ih čekaju. Odelce boje govneta s vrata kritikuje decu što su se isprljala. Bezlična, hladna. Kič roza, sa osmehom grli svoje. Ispituje ih, dodiruje, osluškuje...zasmejava ih.
 U jednoj kući sterilna tišina, u drugoj ljubav...ali boja govneta je, što se ekipe tiče, pobedila rozu. Nije važna suština, jedino je važan performans.
A, slobodne žene, bez muža, su jedna od sočnijih tema ekipe za očevid. I žena, svetica, poštenih, što se zgražavaju pred realnošću, da se neko razveo, da neko nije bio kompatibilan sa partnerom...da je neko jednostavno bio hrabar da prekine agoniju svakodnevnog neslaganja. Ne, ekipa tu ne vidi hrabrost, već sramotu i tu nema aplauza. To što neka velikomučenica, pere gaće i čarape nekoj lenčini, krkanu, koji joj svakodnevno psuje majku, to je prihvtljivo. Važno je da ne tuče! Ta činjenica se visoko poštuje, mada i batine se ponekad moraju istrpiti...što da ne...samo da se sačuva brak! 
Divim se hrabrima!
To su za mene žene koje vole boje na sebi, muškarci koje nije briga šta će mu ko reći, zato što ženi razvedenu ženu, sa dvoje dece, koja je inače sjajna osoba, majke koje prihvataju drugačije snajke, zato što ih vole njihova deca, ljude koji transparetno pričaju o svojim zdravstvenim problemima i dijagnozama, ako ih imaju...bez straha da će ih primitivci ismejavati. Divim se pederima, koji se ne žene ženama i nemaju decu sa istom, samo da bi prikrili svoje pravo ja i time ponizili roditelje i rodbinu.
Divim se hrabrosti!
Da budeš svoj i kad je to drugima čudno. Da voziš "Audi 80" i da nemaš kredit i da te boli uvo što se bliži prvi u mesecu. Da ne praviš svadbu, ako ti se ne pravi, već da odeš sa dragom u Meksiko na primer i da samo misliš na seks.   
Neka nam oči vide i srce oseti, prekratak je život, da bi se trudili dopasti ekipi za očevid. Gomili bezosećajnih primitivaca, što štancaju presude bez prava na žalbu i obrazloženje.
Sve i da im obrazložiš, ne bi razumeli...zato što sami ipak moramo odbolavati ili ispevati sreću. 
Budi srećan zbog sebe i svojih. Svojih saboraca kroz život. Samo oni znaju istinu o tebi.
Zato nazdravi  i obuci suknju ili reci kad voliš, predji granice koje je ekipa za očevid postavila, ako te to ispunjava i ako ćeš se moći nositi sa posledicama.
Samo opušteno...
Poništavam sve odluke ekipe za očevid i stavljam ih van snage. 
Da sam muško, rado bih rekla, zbogom ekipo na K te nabijem...ali  sam dama, pa ću reći:
"Možete samo da zavidite, mamicu vam licemernu...a i to vam se može izbiti iz glave, ako vam svojom dobrotom i neiskvarenošću stavimo do znanja da je sreća stvar izbora!"