..danas na Dunavu. Sedim sa drugaricom i maštamo o plovidbi. Posmatramo ljude na čamcima i brodicama...srećni, nasmejani. A, nas dve setno se sećamo Beograda i zavidimo ovim novosadjanima na lepršavom danu.
Ona mi kaže, nekad si bila dobra vila, ja zamislim, ti realizuješ...ajde da pokušamo opet. Ajde, kažem ja!
Ušetamo u marinu, tamo jedan čovek veže svoj veliki čamac, za neku kućicu na vodi.
Sad je trenutak...izviniteeeeeeee!
Čekaj, šta je najgore što ovaj čovek može pomisliti, ništa toliko strašno, da smo npr. poremećene, nekulturne ili bezobzirne, ali u stvari u tom trenutku mi smo samo dve devojčice u telu žena, koje žele da plove Dunavom, da rukom dodirnu vodu i osete vetar u kosi, da gledaju mostove i da se smeju.
Da vas pitam, da li ima neko na ovom Dunavu, da nas provoza, platicemo! Nema niko, nije ovo turistička organizacija, ja ću vas provozati.
I bi tako...sat vremena, divne, čarobne reke. Nebo, vetar, voda. Šta još da tražim ovog dana od Gospoda...nebo, vetar, voda.
Nakon toga, pitamo ga...koliko smo dužne.
Ništa, ulepšale ste mi dan!
I ti nama, svaka ti čast! Ja tu upotrebim, one narodske epitete, jer se osećam baš nekako posebno, nimalo paranoično po pitanju ljudi. Bravo care, bravo kralju, bravo druže!!! :-) kao neka gospodja u godinama, koja jednom mesečno silazi u grad i oduševljava se mogućnostima.
Živeo ti sto godina i jednako voleo ovaj svoj Dunav!...
Kad naidju dobre vile, ti ih sa osmehom pozdravi i one će tebe.
...eto, Snežo,vidiš da radi još uvek ovaj moj čarobni štapić. On je sačinjen isključivo od spontanosti i čistog srca...a osmeh se podrazumeva
