Šta god da napišem...neće valjati.
Neće opisati konfuziju.
U poslednje vreme suočila sam se sa svojim najvećim strahom...kućom. Pidžamom na tufne i repom na vrh glave. Znam raspored, a nisam od te sorte što organizovano i u strukturi funkcioniše. Ponekad je valjda struktura ok. Obavljaš sve što sledi...pereš zube, jedeš, čistiš, razgovaraš...sve, a ništa ili ništa, a sve.
Ženi kao da kuća uvek preti negde iza ćoška...cinično joj se smeška iza ugla i govori "mala sad si moja, ajde stavljaj kecelju, zasuči rukave i kiseli kupus!"
Obožavam kiseli kupus sa kolenicom, crvenom, proteinskom bombom, domaćinskog mirisa. Beli luk, ne mogu, uf, ne ide mi...mada kažu da je sa slaninicom savršen. Miris luka mi je nekako aseksualan, još kad bi pidžamu na tufne upotpunila sa senzualnom aromom belog luka, bio bi to stvarno krah. Krah ženstvenosti i poželjnosti valjda...mada ko zna koliko žena u ovom trenutku, ručka beli luk, čeka muža da se vrati sa posla, deca trčkaraju po dvorištu...a ona čeka svog mužjaka da je opraši. Jebe joj se baš za Donalda Trampa, za opšte stanje u svetu, za sva geopolitička preseravanja i nacionalizam...ne razmišlja o ratu, o ekonomiji, o mitu i korupciji...čeka svog mužjaka i srećna je.
Ne razmatra smisao, zato što nema pojma kakav je to uopšte trip i čemu služi.
Dala sam sebi rok do srede, da budem u ludoj fazi...da zamišljam kako sedim ispred kuće na brdu, gledam plavetnilo, duvam travu i pijem vino. Da jedem pršut i sir, da nešto lepo miriše oko mene i da mi je jastuk mekan kako treba. Popila bih svaki dan po jednu kafu sa nekom tamo jednostavnom ženom...da malo uzmem od nje jednostavnosti, da razgovaramo o uživanjima, o veštini postavljanja pitanja i dobijanja odgovora, kako uspeva da se ne ljuti, da se smeška na kritiku i pritom ego baca u plavetnilo i baš je briga da li je i kako zadovoljen taj deo nje?! Ponudila bih joj vino, travu ne, da me pogrešno ne shvati...a umorna sam od neshvatanja.
Nikako da dodjem u fazu ili ako dodjem prolazna je...kako odoleti svetu, kako da te baš briga kakav si okolini i koju ocenu dobijaš.
Ocene, uvek sam želela dobre ocene, a retko sam se pitala i imala mrvu bezobrazluka da kažem sebi...ma briga te za ocene i ocenjivače! Šta bi bilo da ti ocenjuješ?!
Uglavnom, u ludoj fazi do srede...totalno sam zavisnički tip, obožavam da me obožavaju, razumeju i podržavaju. Podržavanje mi treba za sve, baš za sve...takva su pravila igre.
Ne znam kako od jednog minusa, svi plusevi postaju minusi...i kako je nekad jedan minus toliko snažan da automatski po njemu vrednuješ sve što te čini autentičnom i kako u nekom naletu, sam sebi postaneš smešan, samo zato što je jedan glupi minus uspeo da ti sruši sistem i postao ti!
Luda faza nije preterano kreativna faza...tako da zamišljam kako odoh na brdo da meditiram, pijem, pušim i slušam pametne žene, da dodirnem jednostavnost...do srede.
