Colinsov engleski rečnik, proglasio je nordijsku reč "hygge" za reč 2016. godine. Kako god da se izgovara...znači zajedništvo, privrženost, vreme provedeno s ljudima do kojih vam je stalo, bez stresa i velikih očekivanja. Svakodnevni trenuci mira i privatnosti koje posvećujete sebi. Hygge može biti bilo šta, što vas umiruje,vraća vas vama samima, pomera vas od utrke za novcem, statusom, kompetencijom, i sa njom povezanom napetosti. Hygge korespondira sa primarnom potrebom za mirom i sigurnošću, a potencira i to da osvestiš baš ovaj, sadašnji trenutak, da ne razmišljaš o frustracijama iz prošlosti i strahovima budućnosti, već da si jedino - relaksirano prisutan u umirujućoj sadašnjosti. Zapravo, trenuci života u kojima nemaš anksioznost zbog neposedovanja.
Predstavljanje sebe je usko povezano sa krajnjim ciljem - posedovanja.
Ako podsvesno volimo da posedujemo ljude, trenutke, navike...ustaljeni ritam i scenario koji nam je drag, onda nam je prvi utisak, kao prilika da se predstavimo svetu, prvi korak ka čistom uživanju ili eliminacioni faktor.
Zbog viška energije, možeš izgledati napadno, dramatično, zbog stavova o kafani i o podelama izmedju muškaraca i žena, možeš izgledati kao feministkinja kojoj...kako kažu ovi sofisticirani..."ona stvar iz očiju viri!"
Dalje, ako nešto znaš, filozofiraš, sereš i praviš se pametan. Ako glasno pričaš, želiš da se dopadneš ili da šefuješ. Hiljadu ako, bez ijednog zašto?!
Zašto je ipak dublja opcija otkrivanja nečijih osećanja. Mogućnost da saznaš više...ako hoćeš.
Ipak, šta god da se unutra skriva, važno je kako se predstavljamo svetu oko sebe. Važno verovatno zbog nas samih...jer nam je lakše i lepše da nas ljudi vole ili je njihovo vrednovanje i ocenjivanje, nama potvrda da smo ok...važni, pametni, dobri i prihvatljivi. Da ne odudaramo. Neverovartno je kako se svakodnevno prepliću težnje...biti svoj i biti deo tima. Koliko preispitivanja, zbog ljudi, koji nam na kraju krajeva nisu niko i ništa. Sapatnici jedino u mukama koje svi ljudi imaju u pogledu zdravlja, para, kredita, previše posla i ostalih realno-smaračkih kategorija. Većina ili gotovo svi ti ljudi oko nas, prihvataju samo onaj zabavni deo nas, lepršavi, rasterećujući. Kada je teško, kad smo u bilo kakvim emotivnim lomovima, kad smo pred teškim odlukama ili jednostavno u nekim fazama kada nam mehanizmi odbrane ne rade, pa izgubimo sebe, svoju viziju i sadržaj bića...kad znamo da ne valja, ali nam se ne da ništa menjati, već se tako, uklapamo...životarimo...teško da se baš svi bave našim problemima.
Pred bilo kojim ispitom života...jasno nam je da smo sami. Jednako sami, kao i naša deca, koje ćemo jednog dana morati pustiti u život. O, da...nećemo moći opaliti šamarčinu, detetu koje im se u u vrtiću ili školi ruga, momku ili devojci koji im prvi put slomi srce...nećemo, jer moraće taj prvi korak sami.
Jednom sam, pre dve godine...zbog čitavog imunološkog disbalansa, bila u bolnici. U moru silnih pretraga, ostalo je otvoreno pitanje...otkud meni autoimuno sranje...kako uopšte da vlastiti organizam puni puške različitom municijom i kreće u napad protiv sebe samog. Uf, svašta. Dobijete čitav niz preporuka o zdravom načinu života i koliko je važno da preduhitrite organizam, koji vas je već opomenuo, da nema zajebancije. E, da...tu odluku da prigrliš sebe, šta god da ti se dešava i da budeš odlučan u nameri da se smeškaš dok živiš život...istinski i u punom svom sjaju i jedinstvenoj radosti koju upravo stvaraš ti, donosiš sam! Posle tebe dolaze svi koji te vole u svim izdanjima...a oni koji ti najviše sude, koji te kritikuju i koji nikad ne bi mogli to što ti radiš...tih nema nigde.
Zbrisali su već na prvoj prepreci.
Ovako, sada, simbolično...za početak godine, svima želim da:
"budu svoji...onako jednostvano svoji. Možda neko neće biti presrećan zbog svega što smo mi, ali njima su vrata širom otvorena. Niko nije uvek nasmejan, uravnotežen i srećan...da, da, itekako smo grešili i bili sitni i bedni, bar na tren. Ljudi smo i slabi smo i trudimo se biti bolji. Zašto trud ne prigrliti, zašto ne razumeti jad? U moru lošega, najviše smo sebi zla naneli, čak i tada kada smo mislili da to nesmotreno činimo drugima.
Ako kažem da verujem u čuda, da sam naivna i da ništa ne kontam...da se predstavljam mnogo gore i glasnije nego što jesam...pa šta?! Ako pomislim da preterujem koliko volim kafanu, pa šta?!
Ma, čemu uopšte pitanje šta će svet da kaže? Koji svet... šta uopšte taj svet zna o nama, ništa! Zato što smo mi odlučili da mu damo samo deo našeg bića i to mu je dosta. Da li to radimo pravilno, ne znam...ja znam da umem pogrešiti, ali čak i da sve savršeno taktički odradim, ne znači da bi me svi voleli i poštovali.
Prosto, nemoguće je.
Zato, uživajte u sebi i u svim svojim verzijama sebe. Kako god da se predstavite, istinu znate samo vi. Zamislite da ste napolju savršeno odeveni, nasmejani, a unutra potpuno prazni. Važno je, da je unutra sve posloženo, a za spolja ćemo lako. Rate, prekoračenje po računu...ma šta hoćeš, vrlo jednostavna matematika.
Udovoljiti treba sebi, odmah...baš sada!
Osluškivati najbliže...uvek, da znaš svaki šum, svaku promenu...pa joj daš baš taj čarobni komadić sreće koji je potreban, da budeš nečiji, a opet svoj! I taj neko tako tebi...i tako u krug.
Za životom jednako žude i žene i muškarci...bez razlike.
Živeo hygge!
