Kroz selo...

Gumene čizme su univerzalno sredstvo koje svi uzrasti mogu i trebaju da koriste na selu. Za kišu je, za blato, štalu...
Možeš da ih obuješ na kratke čarape ili na duže, da vire iz čizama. Šorts. Bela majica i šešir.
Dodju konjska kola po tebe...a na kolima te čeka tvoja ekipa iz detinjstva. Svi slobodni baš danas i smeškaju se.
I krenete kroz selo, da pokupite i ostale.
Svratite prvo do Ljilje na kolačiće sa kajmakom ili samo koricu hleba, ali široko isečenu.
Dok se oblizuješ od preostalog kajmaka, popiješ jednu drenju od prošle godine...i čašu vode sa česme.
Pozdraviš srdačno koga god da sretneš, dok ti vazduh osvežava obraze.
Onda, svratiš kod Bebe, na šolju kiselog mleka ili samo vare, ako mleko još nije ukiselila...pa nastaviš put.
Dešićima mašem i govorim...ne čekajte me, Bog zna kad ću?!
U Bucalima, kajgana sa pekmezom od šipaka.
Kecmanima kažem, ješćemo u povratku!
Sit od zavičajne hrane, srećan samo zato što si tu...sedaš sa ostalima na veliku livadu u debeli hlad. Grickaš neku travčicu, gledaš nebo...ostaneš tu ceo dan, sve dok se ne pojave zvezde.
"Nema nigde ovako sjajnih zvezda. Tako su jasne i lepe."
Pametan mi je bio pradeda Jandrija što je došao u Trninić brijeg, mada i Oton je lep!

Mila je razapela rozi šator ispred kuće, pronalazi svoj način kako da razume mamin zavičaj i kako da mu se divi.
Ljubav se prema zavičaju prvo prenosi, pa uči...pa živi!

Kada bih ja bila anksiolitik

Efekat divljenja, nestvarno je očaravajući. Kada se naša čula zadovoljno smeškaju i suptilno, gotovo tiho, a opet nekako iz dubine našega bića, stiže pomisao koliko je živeti lepo.

Muzika, gde nas samo muzika odvesti može, bez pasoša i bez vize. Možeš da proputuješ ceo svet, da prisustvuješ prelepim događajima punim egzotike i adrenalina, da se smeješ i plešeš tango sa kim god na ovom svetu hoćeš...belina, svežina, opijajući mirisi.

Pre neki dan sam bila u Meksiku. U mašti. Deset dana. Provela sam se fantastično. Sve vreme provela sam kao pevačica u jednom baru u gradu koji se zove San Migel.

Kao što bi bez basa muzika bila suva, tako i bez mašte, ritam svakodnevice postaje banalan, tupast.

Kada bih ja bila anksiolitik, dozvolila bih ovome kojeg čuvam, da se pusti, da popusti i da smanji kriterijume. Da mu je uredu da dan bude običan, da ne mora mnogo i da nema kosmičke pravde po kojoj se dobija i gubi po zasluzi.

Isto tako, rekla bih jednoj devojci koja sedi na klupi, blizu jedne banke...ugojena od poroda, nervozna zbog asocijalnog statusa, da nema razloga da zavidi, naizgled moćnoj ženi koja ulazi u banku, gde je inače zaposlena. Veliko je pitanje koja je srećnija i zadovoljnija, jer kilogrami će nestati, dete će porasti i tu je verovatno kraj frustraciji ako je uopše ima. Osoba koja ima ugovor na neodređeno i prelep pogled iz kancelarije, udobnu fotelju i na stolu fikus, koja redovno sastanči i vrlo je stilizovana, ne mora biti radosna. Ona koja šopinguje uglavnom u inostranstvu i miriše napadno, iznutra...moguće je da je anksiozna od 9h do 18h, jer je neprestano uveravaju, da mora, da je važna i da će bez nje sistem stati. Zato ona paranoično prati primljenu elektronsku poštu i gleda kako sve da reši sama, ne bi li je ko potapšao po ramenu i rekao bravo mala! Drugoj maloj, do sebe, ne pomaže. Pripravnici iz Gradiške. Ne, uverili su je da je važno znanje čuvati samo za sebe i da nikako, ali nikako ne sme dozvoliti emociju na radnom mestu. Tako da, malu iz Gradiške, mora zgaziti na prvoj prepreci i naravno sve ostale koji joj se nađu na putu.

Uveče. Kada ugasi svetlo, pod uslovom da se ne plaši ugasiti svetlo...ostaje praznina i gomila pitanja. Novi izazov sledi već sutra i njen ego je ne tapše po ramenu, već joj nagoveštava putem glasnika u vidu zmije u stomaku, da je sutra, dan za nove pobede.

Za to vreme, mala iz Gradiške, u pabu, pije veliko, tamno pivo i ljubi se sa nekim Slovencem koji je večeras slučajno u Banjaluci. Mala je dobra, inteligentna, empatična.

Kada bih ja bila anksiolitik, ovima što čekaju pečate, odluke i ocene...raznih testiranja, rekla bih, ne brinite previše oko stvari koje nemaju veze sa vama. To što ste bili sjajni na poslu i uradili sve najbolje što ste mogli, to što imate sjajne reference, a opet vas nisu primili, nema nikakve veze sa vama. Umesto vas, primili su dečka, kojeg znate sa faksa. Ispite je polagao na bubice i ne zna sastaviti složenu rečenicu. Nema ni mrvu samokritičnosti i da, bio bi premijer i predsednik istovremeno. Od engleskog zna samo reč „fuck“. On za razliku od vas, ispunjava „suštinu“.

Zato bih ja kao anksiolitik, rekla svojoj deci...nije do vas...apsolutno nije do vas! Ako se već ne selite na Novi Zeland...onda ok, ovde ste i budite načisto sa tim, onda neka je kvalitet vaša satisfakcija za plan, za dalje, za još.

Ako bi me uzeo da pije, neko koga tište odnosi, razmena energije i stereotipna pravila. Kriterijumi za kompatibilnost. Šapnula bih mu, toplo, negujuće, da kada se desi disbalans, neproporcionalno raspoređeno dato i uzeto, nastupa  frustracija. Ipak, ne kod onih, koji svesno daju i nije ih briga za detaljnu analizu. Tako da imaju izbor.

Inače, za nas ludake, analitičare, ta gospođa, emocionalna inteligencija, je teška smaračica. Ona ne spava i samo istražuje...pliva, roni, prosipa, vrišti, trči. Luda neka žena bez F.

U moru odnosa, veliko je pitanje šta nas istinski ispunjava i sa kim smo suštinski kompatibilni. Odgovor, ako nam uopšte treba je u motivu. Zašto? Zašto smo u braku? Zašto mislimo da je drugima bolje? Zašto se plašimo samoće i odbačenosti? Zašto se divimo lepoti?

Mi se ljudi, ustvari, divimo performansu savršenstva...koji baš nigde ne postoji.

Ne postoji mesto, izolovano, sačuvano od nečega...onog nečega što žulja i zadovoljava i što ljudi priželjkuju, makar i da čuju i da iskonstruišu.

Kako bi bilo dobro, da svi ljudi shvate, koliko su stereotipi ofucani i koliko nas udaljavaju od suštine?!

Mislite li, da dvoje ljudi, spolja savršeno usklađeni, zaista moraju biti i suštinski usklađeni?!

Zašto Emanuel i Brižit ne bi imali istančana čula u svrhu zajedničkog zadovoljstva. Usklađeno, stilizovano. To što mu je nekada bila nastavnica, ne oduzima joj priliku da danas, mnogo kasnije, uživa sa njim i ponosno šeta mladog i svežeg predsednika.

Ako vam je Brižit samo ogavna baba, šta je sa Melanijom? Da li vam je i ona ogavna?

Ne verujem. Razmislite, vrlo su slične. Čak mislim, da Francuskinja, mnogo više uživa. Rekla bih da Francuz uživa da joj lakira nokte, precizno da ne pogreši. Nakon njegovog lakiranja, ona nema šta da popravlja.

Tramp...veliko je pitanje, kako lakira i kojom bojom? Crvenom sigurno ne, a Melanija voli crvenu, sigurna sam.

Pravila dakle nema.

U vezi ste sa nekim više od deset godina. Ubedljivo najparadoksalniji termin koji opisuje ovaj status je „zabavljaju se“. To dvoje su svetlosnim godinama daleko od zabavljanja.

Taj lik, obožava knedle sa tačno određenom količinom griza, meko kuvana jaja, detaljista je i veliki čistunac. Zube pere 45 minuta. Depilira se. Ima široku karlicu, ogroman gluteus i veliku količinu dlaka svuda. Sa dlakama je odavno izgubio bitku, sa vama vodi ljubav svakog proleća i neće da vas ženi, bez obzira što ste vi prespremni i biološki i suštinski. Neće čovek, nije spreman...ne da knedle, a ni jaja. Vi gubite bitku da dobijete dete, jer je baš onog dana, kada ste shvatili da ste protraćili godine sa sebičnim razmaženkom...ginekolog rekao, žao mi je, sada je kasno, imate 42.

A, da sam ja na primer anksiolitik, dejstvovala bih u smeru zelje da kažes dosta ili bar da postaviš granice. Istina je da si za to vreme, mogla na primer, u paralelnoj dimenziji, nestrpljivo da isčekuješ noć. Da čekaš nekog energičnog, kreativnog...koji ne pravi problem, niti će ikada praviti oko tebe i oko toga trebaš li mu biti žena?!

Za kraj. Juče.

Svađaju se baba i deda na prvom spratu jedne zgrade. Ja sam slučajni očevidac.

Baba se priprema da pere tepih, drži u rukama četku, sapun...

Samo se čuje deda. Kritikuje. Vređa. Ne valjaš. Nikakva si.

Sve negoduje i teatralno ubija babino samopouzdanje, verovatno ceo njihov zajednički zivot. Pomislim,  kakav je manipulant i otkud mu snaga, tako starom.

Baba uzima štap, diže se i progovara.

„Ćuti, treba da te je sramota...pa pojača ton, da čuje ceo komšiluk...ja 15 godina nisam imala seks. Alo, ljudi, 15 godina! A svi mislili da smo jedno za drugo.“

Uhvati moj pogled i moja epohalna podrška starijoj osobi, dešava se u 12.45h.

„Jel tako sine da je previše? Jeste bako, zvuči kao čitava večnost!“

Deda uze četku i tepih i sapun veliki, plavi. Nemo ode iza zgrade, reče dobar dan, a ja doviđenja i namignem babi.

Da je baba pila mene kao anksiolitik, bila bi smirena i davno rekla ne!

Zato što bi znala da je uvek vreme za radost i novi početak! Baš uvek!

Dunav

..danas na Dunavu. Sedim sa drugaricom i maštamo o plovidbi. Posmatramo ljude na čamcima i brodicama...srećni, nasmejani. A, nas dve setno se sećamo Beograda i zavidimo ovim novosadjanima na lepršavom danu.

Ona mi kaže, nekad si bila dobra vila, ja zamislim, ti realizuješ...ajde da pokušamo opet. Ajde, kažem ja!

Ušetamo u marinu, tamo jedan čovek veže svoj veliki čamac, za neku kućicu na vodi.

Sad je trenutak...izviniteeeeeeee!

Čekaj, šta je najgore što ovaj čovek može pomisliti, ništa toliko strašno, da smo npr. poremećene, nekulturne ili bezobzirne, ali u stvari u tom trenutku mi smo samo dve devojčice u telu žena, koje žele da plove Dunavom, da rukom dodirnu vodu i osete vetar u kosi, da gledaju mostove i da se smeju.

Da vas pitam, da li ima neko na ovom Dunavu, da nas provoza, platicemo! Nema niko, nije ovo turistička organizacija, ja ću vas provozati.

I bi tako...sat vremena, divne, čarobne reke. Nebo, vetar, voda. Šta još da tražim ovog dana od Gospoda...nebo, vetar, voda.

Nakon toga, pitamo ga...koliko smo dužne.

Ništa, ulepšale ste mi dan!

I ti nama, svaka ti čast! Ja tu upotrebim, one narodske epitete, jer se osećam baš nekako posebno, nimalo paranoično po pitanju ljudi. Bravo care, bravo kralju, bravo druže!!! :-) kao neka gospodja u godinama, koja jednom mesečno silazi u grad i oduševljava se mogućnostima.

Živeo ti sto godina i jednako voleo ovaj svoj Dunav!...

Kad naidju dobre vile, ti ih sa osmehom pozdravi i one će tebe.

...eto, Snežo,vidiš da radi još uvek ovaj moj čarobni štapić. On je sačinjen isključivo od spontanosti i čistog srca...a osmeh se podrazumeva

VELIKA LJUBAV I POVREMENA BOLNA MRŽNJA

Gde li si da vidiš i čuješ...ovu strašnu muziku i glas. Da vidiš kako je vreme učinilo svoje i kako se tek poneko istinski seća stradanja, ovog stradanja koji ostavi tišinu. I ja ćutim, zajedno sa ostalom decom, majkama, krvnom i duhovnom braćom svih koji odoše...odoše bez pozdrava, sa nekom čudnom setom u pogledu i verujući. Verujući u svoje!
Svoje poreklo, istoriju, svoju planinu, šumu i parče pogleda iz zavičajne kuće. A svako je imao svoj zavičaj, gde je volio, radovao se i imao svoje nebo. Valjda otuda i borba za baš to nebo i to parče pogleda i baš taj miris. Miris doma, porodice, miris večne ljubavi, koja nigde nije takva kao u tvojoj kući. Poznat svet i poznat zagrljaj.
Zato si odlučio da kreneš bez osvrtanja, odvažno i sa osmehom. Verujući. Voleći. Nadajući se.
Nismo znali da je to poslednji pogled...bez reči, a sa toliko rečenog. Ode ti. Leđa ispravljena, na licu vetar i osmeh dobrote. Siguran da ideš pravim putem, da ploviš pravim morem i da žmuriš uz svoju pesmu. Ispraćaju te tvoja deca, tvoja voljena žena, oni koji te znaju još od detinjstva, oni sa kojima si ljudovao, oni čija si krv i najdragocenije što imaju. Oni čije će srce napući ili prepući od tuge ako ih napustiš i ako ostane samo sećanje na tebe.  Ali ti ipak ideš, biraš da se boriš sa svojim saborcima, koji isto tako ostaviše deo svoga srca kući i odoše verujući u pravdu. A za to vreme, na nekom drugom mestu, peče se jagnje i pije, loče. Opušteno kao da se ništa ne događa. Zbrajaju i sumiraju i utiske i dobit i još misle...pa mogli smo još. Još!
Svejedno je koja strana kako slavi, kako negoduje, kako zamišlja i oseća...i da li uopšte oseća. Naši i njihovi, ovi i oni, crno i belo. Zar nije svejedno? Svejedno je u opštem nestajanju, ko je izdao i za šta?! A tebi i tvojima, ništa nije bilo svejedno...valjda je tako kad vera vodi srce?!
Tvoje je srce bilo veliko i čisto, ja znam koliko. I mesec, i sunce, i zvezde, u tvom su zagrljaju uvek izgledale čudnovato i nikad obično. Ni ja uz tebe nisam bila obično dete, bila sam ludo, bezbrižno dete koje trči, peva, pleše po kiši, po travi, po kamenju.
Sećam te se, kao da si juče otišao.
Kada bi video danas zemlju zbog koje si otišao.
A ti, hrabri moj, dobri...sa osmehom i verom...polako...korak po korak, ode.

Sve ove godine od tvog stradanja i nestanka, mislila sam samo na svoju tugu i tugu svih tvojih i naših. Zapravo sam se retko ili gotovo nikad pitala, kakva li je bila tvoja tuga, mili moj, dobri?! Kakva li je snaga potrebna da ne ideš u zagrljaj svojoj porodici, već svome zavičaju. Koja volja i kakva vera?! Jesi li se sećao naših ruku, smeha, zagrljaja, jesu li te grejale naše reči?! Jesi li se osmehivao od pomisli na nas i zamišljao da nas na ramenima nosiš kroz zavičaj dok je mesečina i nebo puno zvezda?!
Da vidiš, koga si izabrao...sve bi oduzeli, sve. I kuću i grob.
Potpuno je svejedno, mili moj, danas im je potpuno svejedno. Osudili bi, ismejali...srozali i decu učili da budu ravnodušni, da ne znaju i ne vide. Ja ne mogu da ne znam sve i da hoću, ali ne mogu ni da mrzim zbog srca u čije je niti utkana i tvoja dobrota. Tvoja nenametljiva i čista dobrota.
Volim te i ne dam te bez obzira na sve. Na njih, na sve njih. Ljubav se ne oduzima, ljubav se množi i usvaja, miriše i dodiruje.
Ne brini za mene. Boleće me, hoće, već jeste...ali disaću i koračati uz vetar i uz kišu. Ne brini. Sa osmehom, dobri moj, hrabri. Iako je tvoj osmeh bio najlepši...i ruke su ti bile najlepše. I sad kao da gledam kako koračaš i osmehuješ se, osmehom dobrote i srdačnosti. Mašeš mi poslednji put. Dvaneast godina sa tobom...čitava večnost najlepše stvarnosti i danas najlepšeg sećanja.
I čekanje da se vratiš bilo je na poseban način drago, zato što još uvek nije bilo konačno da se nećeš vratiti.
A tada...kada se začuo posmrtni marš...kada su rekli, izvolite, uzmite fasciklu, DNK izveštaj, sa podacima o lokaciji ekshumacije, par slika, bele majice, čizama i čarapa...prestala sam disati. Tvoja duša je već u nebeskoj lepoti i ove tvoje kosti više neće biti rasute po znanim i neznanim mestima, već ćemo ih mi odneti u tvoj Do.

Znam da te je bolelo, mili moj, ali znam i da si bio dostojanstven. Da si gledao pravo, da si ispravio leđa, širom otvorio oči i ravnomerno disao. Ne znam na šta si mislio, dok si čekao sve što su ti namenili, možda si se molio Gospodu, možda si poželeo da nas još jednom zagrliš. Ne znam, a volela bih da sam te mogla utešiti, da sam bila uz tebe, da ti tiho pevam dok izdišeš. Tiho noći moje zlato spava...
Ti spavaj, hrabri moj. Ne dam te nikome.
Odoh, ponos je deo moga bića, snaga je deo moje prirode...ti si deo mene i svaki moj pogled i uzdisaj, svaki moj pokret sačinjen je od ljubavi prema svemu što si ti.
Pevaće se tvoje pesme, pričaće se tvoje priče, slike, ikone, skulpture od kamena, drveta...govoriće o tebi. I nema odlazaka i vraćanja, daljina i blizina...nema nestajanja, dok postoji sećanje ma gde da smo.
Danas sam tu, a sutra ko zna gde. Vodiće me vreme i događaji u susret novim pričama. Moja istorija, postojbina, moji preci. Ja Milica.


„Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe u grumen gline užežene, tad više neće biti međe između tebe i između mene.“

Kako li je otići kad karcinom pobedi?

Zamišljam...kako li je kad spoznaš da odlaziš?! Veruješ li i dalje u čuda ili samo misliš na mrak. Opipljiva seta i blagi osmeh, da da snage za poslednji zagrljaj.
Vreme je...
Ne, još bar jedan dan da vidim sunce i da dodirnem sve koje volim. Boli me, ali mi se ipak ne ide. Živeo bi još malo. Da li ovako izgleda poslednje strujanje vazduha kroz moje grlo, čujem li ja to svoje srce? Ovako, dakle izgleda kraj. Čak i sada, život od mene traži da budem hrabar i dostojanstven. Taj tako bogati i divni život. Još bi ga više udisao i čuvao, samo da sam znao kada ću otići. Čovek nikada nije spreman za odlazak, jer ovde, danas, sada...miluje ljubav.
Kako li je tamo gde idem, ne znam...ali sada i ne mislim na to. Boli me rastanak od mojih. Od moje Drage, od naše dece i od našeg doma. Koliko sam bio srećan što sam ih imao, a znam i što su one imale mene.
Sećam se, jer sećanjima karcinom ne može ništa, kao što ni ljubavi ne može ništa. Sada ne hodam, ali volim, ne smejem se, ali volim. Ljubav jeste od toga jača, ali i dalje moram poći. Sećam se kad sam bio dečak. Majka mi je spremala puru. Jeo bi, a potom trčao. Volio sam da trčim brzo. Od kiše nikad nisam bežao, uvek sam joj išao u susret. Sve sam želio da osetim. Život.
Volio sam radost i puno smeha...i jagnetinu sam volio, vruću. Povrće je nije pobedilo, ni u poslednje vreme kad su preporučivali zdravo da se hranim. Taj miris koji sam nosio na licu i brkovima, bio mi je vredan. Vredne su mi bile jednostavne stvari i uspevao sam biti srećan svaki dan...gde god bio.
Svi su volili moje zelene oči, a ja sam volio svoju Dragu.
Kupovao sam joj čokolade i nakon puno godina zajedničkog života. Na tim čokoladama, pisalo je...volim te! Nije me bilo sramota da joj to kažem. Tepao sam joj od prvog dana, zasmejavao je...uvek bi imali o čemu pričati i znali smo se slušati.
Nisam volio ružne reči, govor mržnje. Nisam volio biti ljut, nisam to ni umeo, sve i da sam hteo. Osmeh mi je uvek bio draži.
Ćerke su mi postale prave lepotice, jedna bele, jedna maslinaste puti. Dobre. Skromne. Velikog srca.
I ja sam, čini mi se bio skroman. Nisam bio nadmen, gord. Moja narav je bila pomirljiva. Volio sam ljude i ljudi su volili mene. Toplinom sam spajao, a osmehom grlio svet oko sebe. Volio sam biti voljen i taj me osećaj činio posebnim. Stvarao mi je unutrašnje bogatstvo i mir.
Bio sam bogat čovek, bogat od ljubavi.
Često sam osećao potpunu ispunjenost i radostan sam bio.
Nisam nikada prestao biti vedar, istina do sada. Vedro sam mislio i razumevao. Volio sam izazove i davao sebi pravo da znam. Učio sam i postajao bolji. Trudio sam se.
Ljubav nikada nisam čuvao za sebe, nikada. Nesebično sam je pokazivao i tako slavio život.
Nikad nisam bio formalista. Znao sam se šaliti, najbolje na svoj račun.
I, sada na kraju, kada bi mi preporučili neku knjigu za čitanje, kroz osmeh bi govorio:
„Može bilo koja, al samo ne može...kako pobediti rak?!“
Ljudovao sam kad sam mogao, kroz priču i osmeh.
Sada više ne mogu i sada samo čekam kraj.
Vreme je...
Čekaj Gospode, još malo...rodio mi se unuk koji nosi moje ime. Hajduk. Nisam ga pošteno vidio. Nositi ga ne mogu, ali bar da ga još malo gledam.
Jagnjetinu više ne mogu da jedem, ništa više ne mogu da jedem, zato šo su mi otekle žlezde i teško mi je da dišem. Ne mogu više da hodam. Nemam više snage...ali još malo ću da ostanem.
Plašim se odlaska. Kuda idem? Ovde mi je moja Draga, moja deca, unučad, prijatelji...volio bi još biti uz njih. Toplo mi je ovde. Milo oko srca...nikako da im pustim ruke.
Nekim sam prijateljima već rekao zbogom. Skupio sam snagu, jer sam želio da se oprostimo. Rekao sam im da dodju, jer želim da se  rukujemo.
Za rastanke nisu potrebne reči. Samo pogled.
A, ja vas sada gledam svojim zelenim očima. Ostajte mi zdravo. Sećajte me se, to vam radosno odobravam.
Vreme je...a još mi se živi...ali, istina ne ovako. Živi mi se kao nekad, ali ovo čudo u meni raste. Ne da, da dišem.
Zbogom, mili moji!
Svi vi, koji ste bili deo mog lepog života.
Zbogom jutro, danu i večeri. Zbogom tugo...ti tugo što si me priglila svog i uzela mi srce i puštaš me da se plašim ostaviti sve.
Vreme je...znam da jeste i molim te Gospode da me uzmeš što pre, jer me ovo isčekivanje najviše boli i plaši.
Živeo sam lepo. Bio sam srećan. Nisam mogao bolje, samo sam mogao još.
Da još volim, da još kažem, da se još radujem.
Iz ovog ugla i sa ovog mesta, život je bio tako lep!

„Ne plaši se...ne plaši se. Misli na carstvo nebesko. Volimo te svi, veliki, veliki čoveče!“

PRAKTIČNA ŽENA

Šta god da napišem...neće valjati.

Neće opisati konfuziju.

U poslednje vreme suočila sam se sa svojim najvećim strahom...kućom. Pidžamom na tufne i repom na vrh glave. Znam raspored, a nisam od te sorte što organizovano i u strukturi funkcioniše. Ponekad je valjda struktura ok. Obavljaš sve što sledi...pereš zube, jedeš, čistiš, razgovaraš...sve, a ništa ili ništa, a sve.

Ženi kao da kuća uvek preti negde iza ćoška...cinično joj se smeška iza ugla i govori "mala sad si moja, ajde stavljaj kecelju, zasuči rukave i kiseli kupus!"

Obožavam kiseli kupus sa kolenicom, crvenom, proteinskom bombom, domaćinskog mirisa. Beli luk, ne mogu, uf, ne ide mi...mada kažu da je sa slaninicom savršen. Miris luka mi je nekako aseksualan, još kad bi pidžamu na tufne upotpunila sa senzualnom aromom belog luka, bio bi to stvarno krah. Krah ženstvenosti i poželjnosti valjda...mada ko zna koliko žena u ovom trenutku, ručka beli luk, čeka muža da se vrati sa posla, deca trčkaraju po dvorištu...a ona čeka svog mužjaka da je opraši. Jebe joj se baš za Donalda Trampa, za opšte stanje u svetu, za sva geopolitička preseravanja i nacionalizam...ne razmišlja o ratu, o ekonomiji, o mitu i korupciji...čeka svog mužjaka i srećna je.

Ne razmatra smisao, zato što nema pojma kakav je to uopšte trip i čemu služi. 

Dala sam sebi rok do srede, da budem u ludoj fazi...da zamišljam kako sedim ispred kuće na brdu, gledam plavetnilo, duvam travu i pijem vino. Da jedem pršut i sir, da nešto lepo miriše oko mene i da mi je jastuk mekan kako treba. Popila bih svaki dan po jednu kafu sa nekom tamo jednostavnom ženom...da malo uzmem od nje jednostavnosti, da razgovaramo o uživanjima, o veštini postavljanja pitanja i dobijanja odgovora, kako uspeva da se ne ljuti, da se smeška na kritiku i pritom ego baca u plavetnilo i baš je briga da li je i kako zadovoljen taj deo nje?! Ponudila bih joj vino, travu ne, da me pogrešno ne shvati...a umorna sam od neshvatanja. 

 Nikako da dodjem u fazu ili ako dodjem prolazna je...kako odoleti svetu, kako da te baš briga kakav si okolini i koju ocenu dobijaš.

Ocene, uvek sam želela dobre ocene, a retko sam se pitala i imala mrvu bezobrazluka da kažem sebi...ma briga te za ocene i ocenjivače! Šta bi bilo da ti ocenjuješ?! 

Uglavnom, u ludoj fazi do srede...totalno sam zavisnički tip, obožavam da me obožavaju, razumeju i podržavaju. Podržavanje mi treba za sve, baš za sve...takva su pravila igre.

Ne znam kako od jednog minusa, svi plusevi postaju minusi...i kako je nekad jedan minus toliko snažan da automatski po njemu vrednuješ sve što te čini autentičnom  i kako u nekom naletu, sam sebi postaneš smešan, samo zato što je jedan glupi minus uspeo da ti sruši sistem i postao ti!

Luda faza nije preterano kreativna faza...tako da zamišljam kako odoh na brdo da meditiram, pijem, pušim i slušam pametne žene, da dodirnem jednostavnost...do srede.

HYGGE

  Colinsov engleski rečnik, proglasio je nordijsku reč "hygge" za reč 2016. godine. Kako god da se izgovara...znači  zajedništvo, privrženost, vreme provedeno s ljudima do kojih vam je stalo, bez stresa i velikih očekivanja. Svakodnevni trenuci mira i privatnosti koje posvećujete sebi. Hygge može biti bilo šta, što vas umiruje,vraća vas vama samima, pomera vas od utrke za novcem, statusom, kompetencijom, i sa njom povezanom napetosti. Hygge korespondira sa primarnom potrebom za mirom i sigurnošću, a potencira i to da osvestiš baš ovaj, sadašnji trenutak, da ne razmišljaš o frustracijama iz prošlosti i strahovima budućnosti, već da si jedino - relaksirano prisutan u umirujućoj sadašnjosti. Zapravo, trenuci života u kojima nemaš anksioznost zbog  neposedovanja.

Predstavljanje sebe je usko povezano sa krajnjim ciljem - posedovanja.

Ako podsvesno volimo da posedujemo ljude, trenutke, navike...ustaljeni ritam i scenario koji nam je drag, onda nam je prvi utisak, kao prilika da se predstavimo svetu, prvi korak ka čistom uživanju ili eliminacioni faktor.

Zbog viška energije, možeš izgledati napadno, dramatično, zbog stavova o kafani i o podelama izmedju muškaraca i žena, možeš izgledati kao feministkinja kojoj...kako kažu ovi sofisticirani..."ona stvar iz očiju viri!"

Dalje, ako nešto znaš, filozofiraš, sereš i praviš se pametan. Ako glasno pričaš, želiš da se dopadneš ili da šefuješ. Hiljadu ako, bez ijednog zašto?!

Zašto je ipak dublja opcija otkrivanja nečijih osećanja. Mogućnost da saznaš više...ako hoćeš.

Ipak, šta god da se unutra skriva, važno je kako se predstavljamo svetu oko sebe. Važno verovatno zbog nas samih...jer nam je lakše i lepše da nas ljudi vole ili je njihovo vrednovanje i ocenjivanje, nama potvrda da smo ok...važni, pametni, dobri i prihvatljivi. Da ne odudaramo. Neverovartno je kako se svakodnevno prepliću težnje...biti svoj i biti deo tima. Koliko preispitivanja, zbog ljudi, koji nam na kraju krajeva nisu niko i ništa. Sapatnici jedino u mukama koje svi ljudi imaju u pogledu zdravlja, para, kredita, previše posla i ostalih realno-smaračkih kategorija. Većina ili gotovo svi ti ljudi oko nas, prihvataju samo onaj zabavni deo nas, lepršavi, rasterećujući. Kada je teško, kad smo u bilo kakvim emotivnim lomovima, kad smo pred teškim odlukama ili jednostavno u nekim fazama kada nam mehanizmi odbrane ne rade, pa izgubimo sebe, svoju viziju i sadržaj bića...kad znamo da ne valja, ali nam se ne da ništa menjati, već se tako, uklapamo...životarimo...teško da se baš svi bave našim problemima.

Pred bilo kojim ispitom života...jasno nam je da smo sami. Jednako sami, kao i naša deca, koje ćemo jednog dana morati pustiti u život. O, da...nećemo moći opaliti šamarčinu, detetu koje im se u u vrtiću ili školi ruga, momku ili devojci koji im prvi put slomi srce...nećemo, jer moraće taj prvi korak sami.

Jednom sam, pre dve godine...zbog čitavog imunološkog disbalansa, bila u bolnici. U moru silnih pretraga, ostalo je otvoreno pitanje...otkud meni autoimuno sranje...kako uopšte da vlastiti organizam puni puške različitom municijom i kreće u napad protiv sebe samog. Uf, svašta. Dobijete čitav niz preporuka o zdravom načinu života i koliko je važno da preduhitrite organizam, koji vas je već opomenuo, da nema zajebancije. E, da...tu odluku da prigrliš sebe, šta god da ti se dešava i da budeš odlučan u nameri da se smeškaš dok živiš život...istinski i u punom svom sjaju i jedinstvenoj radosti koju upravo stvaraš ti, donosiš  sam! Posle tebe dolaze svi koji te vole u svim izdanjima...a oni koji ti najviše sude, koji te kritikuju i koji nikad ne bi mogli to što ti radiš...tih nema nigde.

 Zbrisali su već na prvoj prepreci.

 Ovako, sada, simbolično...za početak godine, svima želim da:

"budu svoji...onako jednostvano svoji. Možda neko neće biti presrećan zbog svega što smo mi, ali njima su vrata širom otvorena. Niko nije uvek nasmejan, uravnotežen i srećan...da, da, itekako smo grešili i bili sitni i bedni, bar na tren. Ljudi smo i slabi smo i trudimo se biti bolji. Zašto trud ne prigrliti, zašto ne razumeti jad? U moru lošega, najviše smo sebi zla naneli, čak i tada kada smo mislili da to nesmotreno činimo drugima.

Ako kažem da verujem u čuda, da sam naivna i da ništa ne kontam...da se predstavljam mnogo gore i glasnije nego što jesam...pa šta?! Ako pomislim da preterujem koliko volim kafanu, pa šta?!

Ma, čemu uopšte pitanje šta će svet da kaže?  Koji  svet... šta uopšte taj svet zna o nama, ništa! Zato što smo mi odlučili da mu damo samo deo našeg bića i to mu je dosta. Da li to radimo pravilno, ne znam...ja znam da umem pogrešiti, ali čak i da sve savršeno taktički odradim, ne znači da bi me svi voleli i poštovali.

Prosto, nemoguće je.

Zato, uživajte u sebi i u svim svojim verzijama sebe. Kako god da se predstavite, istinu znate samo vi. Zamislite da ste napolju savršeno odeveni, nasmejani, a unutra potpuno prazni. Važno je, da je unutra sve posloženo, a za spolja ćemo lako. Rate, prekoračenje po računu...ma šta hoćeš, vrlo jednostavna matematika.

Udovoljiti treba sebi, odmah...baš sada!

Osluškivati najbliže...uvek, da znaš svaki šum, svaku promenu...pa joj daš baš taj čarobni komadić sreće koji je potreban, da budeš nečiji, a opet svoj! I taj neko tako tebi...i tako u krug.

Za životom jednako žude i žene i muškarci...bez razlike.

Živeo hygge!