MIŠEVI I LAVOVI

Kukavičluk je dobro poznata opcija. Opcija onih koje se plaše.

Strah ne mora biti patološki oblik ponašanja, već karakterna crta. Ovaj patološki mnogo mi je prirodniji i prihvatljiviji, zato što je fer! Realno, ukoliko imaš napade panike, razne vrste fobija, opsesivno-kompulzivni poremećaj ili nešto drugo napucano anksioznošću...gde je strah lud i nepotreban i sam po sebi strašan... najviše razdireš sam sebe, jer taj strah tebi pripada. Stvara slike užasa, sa razlogom i bez razloga i vrlo često ometa u svakodnevnom funcionisanju. Ljudi koji se plaše, moraju se truditi, nekad za osmeh, a nekad i za korak. Stigmatizacija ih čeka svuda, a nekad i u sopstvenoj kući.

Lično sam pristalica stručne pomoći i u slučaju dominantnog lošeg, tužnog i besmislenog ili takvih subjektivnih doživljaja stvarnosti...nisam za babe i babetine koje salivaju strah, bajaju pod ikonim i skidaju nešto "crno". Humano bi ih bilo obučiti da kažu, ajte vi kod doktora! Samo tu jednu rečenicu. Kod doktora! Neka prime miloštu i žderu keks sa kokosom i prelivom uz dnevnik.

Ali ne, još uvek se na žalost mnogi oslanjaju na njihovu energiju, moć i bezobrazluk.

Stavljanje pod tepih, dobro je utrenirana tehnika licemerja, performans dobroga i neizmerno srećnoga. Pre svega, ko nas je toliko ubedio i zašto, da po svaku cenu moramo biti srećni. Zar je to realno? Zar je takva predstava realna i aplauz iskren? Ludilo!

Ludilo svako može da doživi, jer je ono deo svake priče i dogadjaja. Svake porodice i svake istorije. Genetiku ne mogu prihvatiti kao primarni razlog potencijalnog ludila. Ona je samo jedna od razloga, a okidači su prioritet. Nemamo mi pojma koliko su nam babe ili đedovi bili ludi ili neki od njihovih baba i đedova. Zamislite koliko je nekada neko morao biti lud, da bi tako bio i obeležen. Socijalno obeležen, socijalno izolovan, obespravljen, izopšten. Morao je biti dobro lud, dobro psihotičan.

Ljudi vole i priželjkuju lepršavost, lakoću življenja, osmeh, priče o švaleranju, o veličinama i tehnikama. Light teme.

Glava nije light tema kad se pominju procesi koji se u njoj dešavaju. Hemija mozga je čudnovata stvar!

Osećanja zbog kojih ljudi ostaju u krevetu, u kući, osećanja su koja obeležavaju život, zbog kojih su ljudi na raznim miksevima antidepresiva, antipsihotika, anksiolitika...sve u kombinaciji sa novim i starim psihološkim načinama da se čovek iščupa i da mu bude bolje.

Toliko truda i volje, ali umesto podrške i hrabrosti dobijaju šut kartu, žig nepoželjnih i štetnih.

A šta ćemo sa kukavicama, oni se ne leče? Šta ćemo sa onima koji samo gledaju svoje dupe i koje nije briga za druge? Za druge brinu samo kad su i oni neposredno uključeni i kad je u igri  nešto njihovo? Nešto što eventualno mogu izgubiti.

Poslušnost i ćutanje, naspram nepravde i bahatosti. Nema veze, ćuti, jer te se ne tiče...jer se ovaj put možeš izvući. Izvlačenje zahteva najmanje uloga, najmanje žrtve i to do prvog u mesecu. Čak se i za to kratko vreme, lakše bojati i ne biti lojalan sebi i svojim saborcima. Lakše se povući pred sam kraj borbe, jer je procenjeno da je bolje ne ugroziti sebe.

Kukavice, to je deo tvoje ličnosti i ok. Ne moraš postati čestiti borac, živi do prvog, do sutra, ništa ne stavljaj na kocku, budi ziheraš, takvi se vole za manipulaciju, ali duboko verujem da se takvi ne poštuju. Istinski ne poštuju.

U uslovima rata, lakše je videti ko je kakav čovek. Ko bi te ostavio ranjenog, a ko bi te na ramenima nosio?! Da se razumemo, svi imamo razloge zbog kojih bi možda odustali, ali borba je zajednička i tada svi razlozi treba da su sekundarni...a da je primarni cilj pravda! Možda pravdu neće ni čuti niti nepravdu sankcionisati, ali koliko god pravda bila relativna, toliko je apsolutno pravo na nju. Apsolutna je želja, stav...činjenica da vidiš, da čuješ i da nisi budala koja samo slepo sluša i ne ukazuje ni na šta. Ćutanje je kapitulacija, skrivanje u džep od roditelja, supružnika, dece...sve je izgovor za čisti kukavičluk, koji se ponavljam, ne leči.
Razmišljajući o kukavičuku, setih se jedne devojčice koja je bila ljuta na svoga oca, što je umesto nje, izabrao prijatelje iz čete. Odlučio je da ostane sa njima, a ne da pobegne kući. Ostao je, nije pobegao. Dugo se pitala, kako je moguće da neko umesto nje izabere uverenje.
Otac joj nije bio političar i nikome ništa nije obećavao...samo je odlučio da ostane, da bude lav!
Danas je ipak ponosna! Shvatila je da se njen otac, najpre borio za ono u šta je stvarno verovao. Ona danas zna, da za njega, borba za pravdu nije bila nepromišljena glupost, već istinska i suštinska odluka.Činjenica je da postoje veliki ljudi...čije dostojanstvo im neće dozvoliti da budu kukavice!

Svako će se jednom naći u prilici da bira, da bude kukavica i povuče se ili da ostane dosledan.

Najlakše je biti miš. Mali miš koji čeka prvi u mesecu i smišlja razlog zbog kojih mora biti miš.

Ne biram da budem miš, sramota me je toga da ne smem da pisnem i da mogu reći šta mislim, samo kad mi to odobre.

Zar da izgubim identitet i potisnem sve misaono i kritičko u sebi i postanem bezlična figura koja se boji, koja žmuri, ne govori...izdaje svoje, i ljude i snove...zbog još jednog meseca na poslu.

Da taktiziram ne umem...a ovi što umeju, bar nekad će izgubiti čarobni štapić, pa neće moći dovoljno iskalkulisati. Nema tog štapića koji je čaroban u svim uslovima.

Kukavice nisu stigmatiziovane i ne spadaju u red neprihvatljivih, već u red većine. Ne traže pomoć da reše strah...već strah nazivaju racionalnom brigom za budućnost.

Dok su nam pošteni i pravedni ludi, glupi i budale, a kukavice razumni čuvari budućnosti, donji smo. Primači.

Da bar priznaju, kukavice smo, bez inicijative i trebate nam dok se o nama radi. Kad god budem mogao sačuvati svoje dupe, sačuvaću ga, tvoje neću. Foliraću vas i ponosiću se spremnošću, ali ću ipak odustati u poslednji čas. Predomisliću se...uvek ću se predomisliti i neću izabrati gubitak.

Zarad svega u sebi, svih onih tananih komadića duše, dugujem i sebi i najbližima, da svojim primerom pokažem, da se i pored straha prepuštam životu i pokažem svom detetu da jednog dana neće morati živeti od prvog do prvog.

Dobro bi bilo, da ljudi skontaju da nekad moraju iscimati svoje razmaženo dupe... da ga malo život istretira...

Svakako su mnogi svoje odavno založili kod bezveznjakovića i to ne koristeći vazelin.